BASOWELD 50 – vakum pakovanje

Metalweld je originalni proizvođač elektroda za zavarivanje iz Poljske.

BASOWELD 50 spada u grupu najčešće korišćenih bazičnih elektroda tipa “E 7018” tj “E 42 4 B 31 H5”.

Međutim, ova elektroda je u stvari potpuno nova u ovoj grupi, proizvodena je u skladu sa najnovijim postojećim tehnologijama iz oblasti hemije i metalurgije i kao takva se ističe u ovoj klasi “E 7018” bazičnih elektroda.

Nudimo je pre svega u vakum pakovanjima (težine 1,6 kg za prečnik 2,5 mm i 1,7 kg za prečnik 3,2 mm) ali i u klasičnim kartonskim pakovanjima (težina 4 kg za prečnike 2,5 mm i 3,2 mm).

Vakum pakovanja bazičnih elektroda imaju nemerljive koristi za zavarivanje odgovornih napregnutih konstrukcija, kod atestacije zavarivača, kao i uopšte gde se varovi ispituju i snimaju radi utvrđivanja stvarnog kvaliteta.

Iskorišćenje elektrode je oko 120%, tj ako je količina metala iz žice 100% u oblozi postoji još oko 20% istorodnog metala u prahu.

PROBAJTE je i uverite se u njen kvalitet!

Opis elektrode:

Ako se složimo da nikad ne postoji elektroda sa “idealnim karakteristikama”, onda je ova elektroda Basoweld 50 skoro pa idealna, sveukupno i po operativnim i metalurško-hemijskim i fizičko-mehaničkim svojstvima i karakteristikama.

Moderna tehnologija, nova jedinjenja i nove formule/recepture:

Današnja tehnologija, mašine i oprema, zatim najmoderniji dostupni proizvodi iz oblasti hemije i metalurgije kao i najnovija znanja, donose nove formule, jedinjenja povećane čistoće i efikasnosti, nove prahove sitnijih granulacija, materijale koji kao sirovine sadrže manje vlage i H2-vodonika i koji gotovom proizvodu daju osobinu da što manje i što sporije upijaju vlagu i H2…

U ovu elektrodu su ugrađeni upravo ta nova jedinjenja, prahovi izuzetno sitnijih granulacija, a sve uz nove formulacije i recepture.

(Uz napomenu, nije Metalweld jedini koji je svojim putem došao do nove formulacije obloge bazičnih elektroda, to su takođe na svoj način osvojili i najveći proizvođači, na primer Esab i Lincoln, koji neke od svojih najboljih elektroda takođe prave sa ovim novim sirovinama i po novim formulama koje su drukčije od onih receptura starih već decenijama kod tradicionalnih elektroda ovog tipa).

Svaki prečnik elektrode ima sopstvenu recepturu!:

Elektroda se ne pravi pristupom na stari klasičan način pravljenja smese za oblogu i nabacivanja određene količine te iste smese na žicu-jezgro elektrode.

Ako se pogleda prečnik elektroda (2,5 mm – 3,2 mm – 4,0 mm – 5 mm) i ako se pogleda “kvadrat prečnika elektroda” (2,52=6,25 / 3,22= 10,24 / 4,02=16…) koji učestvuje u masi zavara, vidi se da proporcija prečnike obloge ne može “tek tako” biti tačno 20-30% deblja od jezgra-žice. Stvar se dodatno usložava činjenicom da je potrebna “gustina struje (amperaža/prečnik/kvadrat prečnika…)” za dobro topljenje i penetraciju takođe različita prema svakom prečniku.

Tako se dešava da kod tradicionalnih elektroda ovog tipa jedan prečnik je maksimalno dobar u smislu penetracije, stabilnosti luka, mehaničkih svojstava i operativnosti i metalurških svojstava a metal vara iste te elektrode drugih prečnika daje odstupanja… Pa se smesa za oblogu često pravi da bude “optimalna” ili “maksimalno dobra” za jedan prečnik a za druge prečnike dovoljno dobra…

Zato se obloga kod ove elektrode BASOWELD 50 pravi bukvalno “malo različito” tj drugačije za svaki prečnik, ili jasnije rečeno, jedna je formula/receptura za 2,5 mm, a malo izmenjena za prečnik 3,2 mm, a treća za 4,0 mm…

A sve da bi metal vara kod svakog prečnika uvek davao najbolje moguće uvarivanje, obloga davala najbolju gasnu zaštitu tečnog metala vara tokom zavarivanja, najbolja moguća fizičko-mehanička svojstva, i najbolja moguća hemijsko-metalurška svojstva i uopšte da bi svaki prečnik elektrode imao maksimalne osobine pri zavarivanju.

Ovo jeste “skuplje i teže” za proizvodnju, ali proizvodnja ove elektrode nije zasnovana na što jeftinijim troškovima smese jedne iste recepture za sve prečnike, već na proizvodnji što je moguće bolje elektrode za zavarivanje za primene gde se zahteva najviši mogući kvalitet zavarenih spojeva.

Obloga je otpornija na upijanje vlage, naročito u vlažnim sredinama:

Poznato je da obloge bazičnih elektroda lako i brzo upijaju vlagu kada se izlože atmosferi, a čak i dok su u fabričkim kutijama tokom transporta i skladištenja. Vlažne elektrode, po pravilu moraju da se suše, da bi se koristile. Međutim, tradicionalne bazične elektrode, izvađene iz nove kutije kada se donesu u vlažnu sredinu (recimo kišno vreme, pored reke ili mora…) jako brzo upijaju vlagu.

To dovodi do nestabilnog luka, problema sa zavarivanjem, unošenjem vodonika u metal vara, ali zbog nestabilnog luka takođe upumpavanja kiseonika i azota u metal vara pa se dobija var nižih čvrstoća i/ili žilavosti…

Zbog nestabilnog luka, dešavaju se češće greške zavarivanja, poroznost pre svega, veće je prštanje…

Upravo nova jedinjenja kao sirovine omogućavaju da je obloga ove elektrode otpornija na vlagu, tj i teže upija vlagu ali i sporije, i kao takva omogućava stabilnije i sigurnije zavarivanje u odnosu na tradicionalne elektrode u vlažnom okruženju.

Obloga ove elektrode, kada se izvadi iz vakuum pakovanja, ili ako je iz kartonskog a osušena prema preporuci, daje pri zavarivanju var sa garantovano manje od 4 ml rastvorenog vodonika po 100 grama metala vara.

Šljaka je tanka, ravnomerno pokriva var i lako se skida:

Nova formulacija omogućava da šljaka zadrži sve dobre osobine, da štiti tečni metal od prodora kiseonika i azota, da smanjuje brzinu očvršćavanja i nastanak krtih struktura… ali takođe i da bude tanja, da ravnomerno pokriva var, kao i da se ta šljaka lako skida.

Luk je stabilan i “gladak”:

Nova jedinjenja i stabilizatori luka daju izuzetno stabilan i “gladak” luk, jak a lako je potezom ruke kontrolisati tečni metal.

Prštanje je zanemarljivo.

Var je lepo razliven i saliven u ivice gusenice:

Var se ne gomila po sredini, već je pritisak gasova i luka takav da se metal vara razliva u širinu i “kvasi” ivice gusenice i saliva se u material, bez zajeda i bez uključaka šljake. Potreba za njihanjem da bi se var razlio je smanjena zbog toga što to već radi jak pritisak luka.

Manja je opasnost od zaostajanja uključaka šljake, pod okom se vidi da je tečni metal vara potpuno čist, ništa ne bubri i ne “kuva se” u njemu.

Tokom zavarivanja, lepo se vidi da nema nikakve opasnosti da se šljaka podlije pod luk.

Grafit na vrhu elektrode:

Vrh elektrode je prevučen grafitom, za lako i brzo paljenje luka, i za manju opasnost od unošenja poroznosti u var pri paljenju luka.

Operativnost:

Elektroda se lako vodi, lako se kontroliše i kada se “vuče pravolinijski” i kada se blago njiše. Lako je koristiti i u vertikali i u nadglavnom položaju.

Moguće je zavarivanje i dodirivanjem obloge po metalu.

Zavarivanje vertikalno nadole:

Ova elektroda, poseduje i mogućnost zavarivanja vertikalno nadole. Dobija se tanak, lepo saliven i gladak var.

Međunarodna odobrenja kao osvedočenja kvaliteta:

Svako može da napravi “nekakvu” elektrodu i da nakiti nekim “moćnim i privlačnim” rečima u brošuri. Ali da li stvarno elektroda zadovoljava to što je proizvođač napisao?

Zato postoje takozvavana ispitivanja od nezavisnih kuća za kontrolu kvaliteta, iz raznih grana industrije. Recimo nezavisne kontrolne kuće iz oblasti brodogradnje (LR = Lloyd Registar… BV, DNV, ABS) koji testiraju kompletne performanse elektroda, i daju svoj sertifikat (tzv Approval = odobrenje) da elektroda stvarno zadovoljava sve zahteve standard kako je proizvođač naveo. Ili to isto u oblasti železničke industrije (DB = Die Bahn – nemačka kontrolna kuća iz oblasti železnice) ili TUV (kuća za tehnički nadzor i kontrolu kvaliteta iz Nemačke) u oblasti konstrukcija i posuda pod pritiskom…

Očigledno, čim ova elektroda poseduje pomenuta odobrenja, kao nezavisna osvedočenja kvaliteta, jasno je da stvarno zadovoljava sve uslove standarda po kome je klasifikovana (čvrstoća, žilavost, sadržaj vodonika, zavarljivost u svim navedenim položajima…)…

Vakum pakovanje:

U Srbiji se oduvek jako puno radilo sa bazičnim elektrodama.

Nekada, u jakim industrijskim firmama, se potpuno poštovala procedura zavarivanja ovim tipom elektroda. Bilo koja odgovorna konstrukcija se zavarivala suvim tj sušenim elektrodama. Prosto, kada se uzmu iz magacina, elektrode se ne dele zavarivačima, već se prvo stavljaju u namensku peć za sušenje elektroda (ne u rernu od šporeta). Kada se osuše prema preporuci proizvođača (recimo ove na 300-350C/2 časa), onda se u manjim količinama razdeljuju zavarivačima koji ih drže u tobolcima koje ih održavaju na nekih 120C, pa vare sa njima, a “raznosač suvih elektroda” im povremeno donosi novu turu ako je potrebno. Vidite da je sve ovo malo iritantno, traži vreme, traži troškove, traži nošenje peći i tobolaca na teren, traži raznosača elektrode ili šetanje zavarivača do peći nazad…

Ovaj “standard” se danas u Srbiji baš i ne primenjuje, upravo zbog troškova i iritantnosti. Uglavnom, se bazične elektrode koriste bez sušenja, direktno iz kartonske kutije. Ni elektrode iz neotvorenih kutija, ni elektrode iz otvorenih kutija se ne suše. Kada dođe do snimanja varova, do atestacije zavarivača, nastaje problem. Varovi su porozni, imaju uključke itd… “Pasti” na atestaciji je trošak. Popravak poroznog ili defektnog vara, je tek enormno veliki trošak, tako da mnogi zažale što nisu sušili elektrode.

Nekad se deo elektroda mora baciti jer toliko ovlaže, pa se ni sušenjem ne mogu dovesti u standardno stanje.

Bazične elektrode u kartonskim kutijama se ne mogu smatrati da daju var sa garantovanim sadržajem vodonika H5 bez sušenja. Prosto, tokom transporta i skladišenja se može smatrati da su upile previše vodonika i da se zato moraju sušiti da bi bile za upotrebu.

Kada se radi za ovlaženim bazičnim elektrodama:

Luk je izuzetno nestabilan, ko se prvi put susretne sa ovakvim lukom, pomisli da aparat ne valja.

Luk je čas jači čas slabiji – drhti, čas bije jače na jednu stranu čas drugu. Skreće sa jedne na drugu stranu – šeta.

Obloga se neravnomerno troši, troši se sa jedne strane a sa druge ne, pa sa te druge strane veliki komad obloge upadne u tečni metal uz rasprkavanje i uz upumpavanje poroznosti u var.

Rasprskavanje kapljica metala i delova obloge je veliko.

Dešava se da deo obloge dodirne tečni metal i da bukvalno dođe do male “eksplozije” i rasprsnuta šljaka uleti u vrh elektrode i ugasi luk…

Dešavaju se pore zvane “riblje oči” i prsline. U nekim slučajevima dovode do i “hladnih prslina”, tj prslina koje se javjlaju posle očvršćavanja metala vara, čak i u roku od 48 časova.

(Zato se i preporučuje ispitivanje zavarenih spojeva posle nekog vremena a ne neposredno posle zavarivanja).

Karikirani opis nastanka hladnih prslina izazvanih vodonikom:

Mnogo puta karikirano rečeno, u električnom luku, molekul H2 se raspada na atome H. Atomi vodonika su veoma sitni i kao takvi “šetaju” kroz kristalnu rešetku gvožđa, ali jedva čekaju da ponovo postanu molekul H2. Pošto je tesno u kristalnoj rešetki gvožđa, onda se dešava da se atomi gomilaju u nekoj od mikropora ili mikroprslina i prave H2 molekule. Ali kada počnu da se gomilaju, onda oni naprežu zidove te mikroprsline velikim pritiskom. Taj pritisak se povećava vremenom, što se sve više i više atoma vodonika nagomilava i pravi nove H2 molekule. U jednom momentu, ako je količina tog vodonika u metalu vara ili ZUT-u toliko velika, pritisci u toj šupljini postaju baš veliki, a konstrukcija je već napregnuta, a var ili ZUT su krte strukture, dolazi do širenja one prsline i na kraju do loma.

Obzirom da vodonik hoće iz čelika da izađe u vazduh, takođe se predgreva materijal pre zavarivanja i održava veća temperaturu jedno vreme (kažu da je dovoljno 100-150C za borbu protiv vodonika, a vreme zadržavanja na toj temperaturi posle zavarivanja zavisi…), da bi se poboljšala pokretljivost vodonika u čeliku, i da bi se dalo dovoljno vremena da izađe.

Zato, da se izbegne muka sa “sušenjem u pećima i raznošenjem elektroda” se u svetu već par decenija koriste vakum pakovanja, kao jedno od rešenje ovog problema.

Po otvaranju kutije, nema potrebe za sušenjem narednih 4-10 sati u zavisnosti od vlage u okruženju, a pošto je otvoreno pakovanje male težine (do 2 kg) gotovo je sigurno da će se potrošiti u tih 4-10 sati. Ako ipak zaostane nešto nepotrošenih elektroda, ne moraju se bacati već mogu proći klasičan proces sušenja.

Nema potrebe za gabaritnim pećima za sušenje.

Nema potrebe za “raznošenjem” elektroda od peći do radnih mesta.

Nema potrebe za bacanjem elektroda koje su prenoćile i previse povukle vlage, uopšte, rastur je mnogo manji.

Vakum pakovanja su malih težina (ovde 1,6 kg za 2,5 mm i 1,7 kg za 3,2 mm…). Laka je kontrola rastura i distribucije po radnim mestima.

Izbacuje se “problem elektrode” na atestacijama zavarivača i kvalifikacijama tehnologije zavarivanja.

Vakum pakovanje se radi tako što se “fabrički jako dobro osušena elektroda” stavlja u kutiju, a onda se omotava višeslojnom nepropusnom aluminijmskom folijom, pa se vakumira…

Korist za korisnike bazičnih elektroda je nemerljiva imajući pomenute probleme u vidu.

U svemu, apsolutna preporuka za elektrodu BASOWELD 50 za sve one koji zavaruju odgovorne konstrukcije, kojima se varovi snimanju, koji idu na atestaciju…

Uopšteno o bazičnim elektrodama tipa 7018 i poređenje sa rutilnim

Obzirom da u Srbiji postoji sve više samoukih zavarivača, i da se bazične elektrode često koriste iz kartonskih kutija, sa nerazumevanjem prirode ove elektrode, da pojasnim ukratko.

Osnovni razlog zašto se koriste bazične elektrode, a ne “bravarske rutilne”, za zavarivanje odgovornih konstrukcija jesu čvrstoća, žilavost i integritet vara…

Čvrstoće rutilnih i bazičnih elektroda:

Rutilne elektrode su po standardima klasifikovane kao “35” do “42”, tj kako kod koje, čvrstoća-granica tečenja im se kreće od 350-420 N/mm2, a zatezna čvrstoća od 440-640 N/mm2.

Čvrstoća čistog metala vara bazične elektrode je “42”, tj granica tečenja je od 420 N/mm2 a zatezna čvrstoća im je 500-640 N/mm2.

Znači, čist metal vara bazične elektrode je u principu jači od metala vara rutilne.

Žilavost (ili suprotno krtost) na niskim temperaturama:

Dalje, postoji u struci pojam koji se stručno zove “prelazna temperatura” i radi se o temperaturi okoline u kojoj se nalazi zavarena konstrukcija. Karikirano rečeno, postoji jedna “granična temperatura”, do koje se crni nelegirani ili niskolegirani čelik ponaša “normalno”, može se saviti, može se deformisati, saviti… a da ne pukne, ali na temperaturi ispod te “prelazne” taj isti čelik postaje jako krt, tj kao staklo. U prvom slučaju, iznad te temperature, pod opterećenjem, čelični deo se savije a ne pukne, a taj isti čelični deo pod istim opterećenjem na temperaturi ispod “prelazne” puca kao staklo, pogotovo ako ima ureze, male radijuse, oštre prelaze…

Metal vara od većine rutilnih elektroda ima garantovanu žilavost do 0 stepeni tj “granična temperatura” im je najčešće 0 stepeni. Ispod 0C metal vara postaje krt i “puca kao staklo” na nekom opterećenju. Sigurno ne bi želeli da se vozite preko mosta izvarenim rutilnim elektrodama sa garantovanom žilavošću na 0C, a napolju je recimo – 15C, a most star 20 godina…

Ali metal vara od bazičnih elektroda ima garantovanu žilavost i na -40C. I zato se sve odgovorne konstrukcije ne vare rutilnim već bazičnim elektrodama…

Penetracija u zavisnosti od polariteta i jačina spoja:

Rutilne elektrode se vare na – polu ili na naizmeničnoj struju… Pri zavarivanju rutilnim (na – polu), penetracija u osnovni metal je mala, zato se i koriste za tanke profile i limove… U deblje materijale ni ne mogu da se uvare dobro, više se nalepljuju.

A bazična elektroda se vari na + polu i ima jaču penetraciju tj dublje uvarivanje u metal tj pravi jači spoj i koristi se za veće debljine.

Malo objašnjenja oko ovoga “penetracija rutilnom koja radi na – polu je manja a penetracija bazičnom koja radi na + polu je veća”…

Postoji i takođe zabuna između TIG i REL postupka, jer je kod TIG-a obrnuto, veća je penetracija kada je volfram elektroda na – polu…

Pa da objasnim sve odjednom.

Za početak, toplota električnog luka je takva da je 2/3 toplote luka na + polu, a 1/3 toplote na – polu! Ili na + polu je duplo toplije nego na – polu.

Pri zavarivanju TIG-om, kada je elektroda na – polu a metal na + polu, oko 2/3 toplote je na metalu, a 1/3 toplote je na volfram elektrodi.

Tada se volfram manje termički opterećuje a više se topi metal jer je tu više toplote. Znači, kod TIG-a penetraciju daje toplota luka a pošto je + pol na metalu, onda je veća penetracija u metal tada, jer je na tom + polu duplo veća toplota nego na – polu.

Kada se radi obloženim elektrodama, takođe je na + polu 2/3 toplote luka a na – polu je svega 1/3 toplote.

Ali ovde, ne pravi uvarivanje “toplota luka” kao kod TIG-a.

Penetraciju/uvarivanje kod obložene elektrode čine gasovi iz obloge. Pod toplotom luka na vrhu žice-jezgra elektrode se pravi kapljica. A tu kapljicu raspršuju/propeliraju/izbacuju gasovi iz obloge u metal vara. A gasovi se stvaraju toplotom…

Znači, kod elektrode, kada je na + polu, veća je toplota na vrhu elektrode a manja na metalu. A ta velika toplota na vrhu obložene elektrode je korisna jer proizvodi veći pritisak gasova koji onda jače izbacuju tečnu kapljicu sa elektrode u metal.

A opet nisu svi gasovi iz obloge isti. Neki izbacuju jače a neki slabije. U bazičnim elektrodama se namerno stavljaju jedinjenja koja pod toplotom daju gasove koji jače izbacuju tečni metal sa vrha žice-jezgra elektrode.

Pa da uokvirim oko polariteta i vrsti obložene elektrode:

Rutilna elektroda radi na – polu, tu je toplota na vrhu elektrode mala, pa je manji pritisak gasova za propeliranje tečne kapljice metala, a gasovi su “slabašnije snage za izbacivanje”, na bazi kalijuma uglavnom. Znači em manja toplota i manje gasova za izbacivanje em slabiji gasovi, što rezultuje izbacivanju sitnih kapljica metala slabe snage prodiranja u metal vara.

A bazična elektroda radi na + polu. Veća toplota je na vrhu elektrode i stvara se velika količina gasova za izbacivanje a gasovi su “jače snage za izbacivanje”, uglavnom na bazi natrijuma, što rezultuje izbacivanju krupnih kapljica metala velikom jačinom.

Zbog veće penetracije, jačina samog spoja zavarenog bazičnom elektrodom je veća nego kod rutilne elektrode. Zato se praktično rutilne elektrode i ne koriste za deblje preseke već uglavnom samo za limove i profile do 4-5 mm.

Ponašanje tečne šljake tokom zavarivanja rutilnom i bazičnom elektrodom:

Dalje, kod rutilne elektrode, postoji problem sa šljakom. Ima dosta šljake u odnosu na količinu tečnog metala vara a šljaka teži da se podlije pod luk. Takođe šljaka pokriva tečni metal, pa se ponekad kod rutilnih elektroda tokom zavarivanja ni ne vidi tečni metal već se vidi samo šljaka koja “kuva i bubri” i juri da se podlije pod luk.

Šljaka hoće da očvsne pre tečnog metala, pa kada se elektroda njiše onda ostaju uključci šljake.

Zato što se ne vidi od šljake dobro, hoće da ostanu neuvarene ivice, zajedi…

Kod bazične je sve suprotno: Potpuno jasno se vidi tečni metal vara, šljaka je daleko od luka i ne podliva pod luk, prvo očvrsne metal pa tek onda šljaka, pa je opasnost od uključaka šljake manja, pa se i bez problema može malo njihati elektrodom. Pošto se sve lepo vidi, lakše je vođenje elektrode, uvarivanje ivica i izbegavanje zajeda.

Ko nauči da radi bazičnom elektrodom, rutilne mu zbog ovog problema sa šljakom dođu čudne i teške za rad.

Ugao vođenja rutilne i bazične elektrode i penetracija:

Ovaj problem sa šljakom kod rutilne elektrode, osim problema uključaka šljake u varu dovodi i do različitog ugla vođenja. Da se izbegne da se šljaka sjuri pod luk, obično se elektroda rutilna nagne recimo i do 60 stepeni da bi pritisak luka oduvao šljaku ka nazad (a na jutjubu se mogu videti amateri koji drže i pod 45 stepeni rutilnu elektrodu, pa onda po raznim forumima i preporučuju baš taj ugao od 45 stepeni. Stvarno treba nagnuti rutilnu elektrodu ali što je mnogo-mnogo je a naginjanje 45 stepeni je stvarno previše). Tako da ovaj veliki ugao vođenja rutilne elektrode dovodi do još manje penetracije (a ionako male) u metal jer luk sada ne bije direktno u metal da ga topi, već “delom u vazduh” da bi oduvao šljaku da ne bi podlila pod luk.

A kod bazične, elektroda se vodi što vertikalnije da energija toplote luka što više bije u metal, da uvarivanje bude što veće, jer nema nikakvog problema sa podlivanjem šljake pod luk.

I samo ovim, tehnikom vođenja, se postiže jaka jačina spoja bazičnom elektrodom, veća nego rutilnom.

Sadržaj vodonika u metalu vara rutilne i bazične elektrode:

Dalje, ona priča o vodoniku ima smisao i kod zavarivanja niskolegiranih čelika koji su skloni zakaljivanju. Pravilno osušena bazična elektoda daje sadržaj vodonika ispod 5 ml/100gr, a rutilne po svojoj prirodi imaju 25-40 ml vodonika na 100 grama metala vara. Kad ovaj vodonik kada dođe u zakaljenu strukturu, dolazi do stvaranja prslina…

Zato se rutilne elektrode ne koriste za zavarivanje visokougljeničnih, poboljšanih, sitnozrnih i sličnih čelika…

A bazična može i to do sadržaja ekvivalentnog ugljenika do 0,6%.

Produktivnost:

Bazične elektrode u svojoj oblozi imaju metalnog praha otprilike 20% od težine jezgra-metalne žice, tj naplavljuju više metala od rutilne…

Sve ukupno, prednosti bazične elektrode u odnosu na rutilnu:

Zato se sve odgovorne konstrukcije i oprema vare bazičnim elektrodama.

Metal vara je jači, žilaviji, drži na temperaturama ispod 0 stepeni, penetracija u metal i jačina spoja je veća.

Lako se radi jer se kroz staklo maske vidi lep tečni metal, nema šljake koja se podliva pod luk, količina vodonika je mala pa je opasnost od poroznosti i hladnih prslina mali….

Ali postoji opasnot od unošenja poroznosti pri paljenju luka i ako se radi sa dužim lukom, elektrode moraju da se suše…

Ali postoji i par problema tj specifičnosti sa bazičnom elektrodom…

Prvo, ona “jedinjenja natrijuma i oni gasovi za jako izbacivanje tečnih kapljica i jako uvarivanje”, ne prave najbolju gasnu zaštitu i imaju manji potencijal jonizacije tj luk se teže pali nego kod rutilne elektrode i nestabilniji je naročito pri većim dužinama luka.

A ovo opet znači, ako se luk ne “upali” pravilno, dolazi do unošenja poroznosti u var. Znači, verujte mi, ovo je jako bitno, zavarivač mora biti obučen (i proveren – atestiran) da bi pravilno vario bazičnom a ovo pravilno paljenje luka bazičnom elektrodom je bitan deo obuke i  zanata svakog profesionalnog “elektro-varioca”.

Često se u tehnologiji zavarivanja, radi svake sigurnosti zbog moguće poroznosti pri paljenju luka bazičnom elektrodom zahteva brušenje početka i kraja svake gusenice, pa tek onda nastavljanje zavarivanja.

(Npr ovo brušenje početka i završetka vara je pametno raditi pri atestaciji zavarivača, očas posla se obrusi a sigurnost izbegavanja poroznosti velika. Naročito preporučujem početnicima na atestaciji.).

Drugo, pošto je gasna zaštita “slabija” u smislu zaštite od upumpavanja kiseonika i azota u metal vara, zato se mora držati kratak luk tokom zavarivanja, ne sme ruka da drhti, pa čas duži, čas kraći luk. I ovo je stvar obuke i veštine profi zavarivača.

Treće, kada se elektroda bazična potroši do pola, veliki je problem nastaviti rad sa njom. Pošto joj je obloga specifična, na vrhu elektrode se stvara jedna “keramička” skrama koja je električni izolator, koja ne dozvoljava da se upali luk lakim dodirom ili lakim kresanjem, pa onda dolazi do problema.

Neobučeni zavarivač, lupa tada elektrodom po metalu kao čekićem, da razbije tu skramu sa vrha, a tada otpadne deo zdrave obloge takođe, luk je apsolutno tada nestabilan i bez dovoljne gasne zaštite i tako se unosi ogromna poroznost u var.

Profi zavarivači ili pažljivo rukom u rukavici skinu samo taj vrh, ili vrh prevuku preko turpije da ga sklone a da ne odvale zdravu oblogu.

Ali, pošto je ono “lomljenje skrame sa vrha rukavicom” ili “turpijanje vrha” nepraktično i iritantno, često se ostavi po strani ta do pola potrošena elektroda, pa se samo koriste nove. A te “nepotrošene polovine” se kasnije iskoriste za neke nebitne varove, heftanja itd…

(I ovo je pametno iskoristiti na atestaciji tj koristiti samo nove elektrode, a odbaciti pola potrošene, nikakva šteta a sigurnost prolaska mnogo velika).

Zato su za kratke varove bolje rutilne elektrode, recimo za idealne su za zavarivanje ograda gde se jednom elektrodom uradi 5-6 kratkih varova.

Već rekoh da je obloga bazične elektrode specifična, proizvodi gasove koji jesu jaki za izbacivanje tečne kapljice metala sa vrha žice elektrode, ali ti gasovi imaju “veći potencijal jonizacije” (tj električni otpor tih gasova je veći ili drukčije elektro-provodljivost je lošija od onih gasova kod rutilnih elektroda) a to znači da klasični hobi trafo aparati nemaju “snagu” da upale i održavaju luk. Još, kod tih aparata se luk pali i gasi 100 puta u sekundi, pa onda takav aparat ne može dobro da drži luk. I zato se za bazične elektrode koriste samo aparati sa jednosmernom strujom, nekada davno “trafo sa ispravljačima” ili “rotacioni” a danas invertori.

I naravno, već sam i previše gore pisao… Obloga bazične elektrode upija vlagu lako, a kada je upije metal vara nije onaj koji je potreban, a zavarivanje njome je teže zbog nestabilnog luka, prštanja itd.

(I zato je pametno na atestaciji obavezno koristiti sušenu elektrodu iz peći ili iz vakuum pakovanja. Jeste maleški trošak, ali sigurnost prolaska velika).

A obloga rutilne elektrode je već zasićena vlagom, pa joj ne smeta nešto vlage iz okoline osim u extremnim slučajevima, kada i nju treba sušiti.

Zanimljivosti o bazičnoj elektrodi:

 

Procena zavarivača da li je elektroda vlažna ili ne:

Znači, poenta je da metal vara ima manje od 5 ml vodonika po 100 grama metala vara!

Samouki zavarivači “vlažnu” elektrodu “prepoznaju” po lošem zvuku tokom zavarivanja, ili po prštanju ili nestabilnom luku… A realnost kaže da se bazična elektroda koja daje 15-tak ml vodonika po 100 grama metala vara još uvek operativno ponaša dobro, lepo šušti, ne pršti, nije nestabilan luk…

Znači procena da je elektroda “vlažna” i da unosi više od H5 u metal vara tek kada pršti ili je luk nestabilan, nije dobra procena. Praksa kaže da se to dešava tamo oko H20 ili H25 ili više…

Elektroda može da se ponaša operativno korektno i kada je H15 ili H20, ali svejedno unosi previše vodonika i pravi pore, prsline itd… a to zavarivač sluhom ne može da proceni.

Jedini način da se izvrši procena jeste ispitivanjem – što je naravno nepraktično i nemoguće ili što jeste praktično i uobičajeno, da se odmah radi svake sigurnosti pretpostavi da elektrode iz kartonskih kutija jesu vlažne (a praksa kaže da jesu) i za svaku sigurnost ih sušiti u pećima pre zavarivanja ili koristiti elektrodu iz vakum pakovanja.

Sušenje bazičnih elektroda u rernama šporeta:

U Srbiji se u pojedinim firmama, gde su glavni tehnolozi zavarivanja samouki zavarivači, često koristi naoko “dobar fazon” sušenja elektroda u rernama šporeta. Zvuči dobro, zar ne. Ne mora da se kupuje peć za sušenje. Recimo da peć za sušenje 20 kg elektroda košta oko 400 EUR + PDV i onako-glomazna je, nije je prijatno voziti je sa sobom na gradilište.

Međutim… to sušenje u rerni šporeta nije dobro, a evo zašto.

Kada vlaga a to je H2O uđe u oblogu, ona se tu ne zadržava u obliku vode, pa sad stavimo elektrodu u rernu i ta voda ispari…

U stvari ta H2O koja uđe u oblogu, pravi delom hemijska jedinjenja sa elementima obloge…

A rerne obično daju 200-250C.

A kada se elektroda “suši”, u stvari potrebno je da se prvo razbiju ta jedinjenja sa vlagom, pa tek onda da ispari vlaga. A razbijanje tih jedinjenja se radi na temperaturama 300-400C, za to treba pogledati preporuku proizvođača elektroda na kutiji. Nije to tek tako tamo napisano, proizvođač svake elektrde najbolje zna opseg temperature i vremena sušenja potrebnog i za razbijanje tih nepoželjnih jedinjenja i za isparavanje. Na primer, proizvođač Metalweld je preporučio sušenje na 300-350C/2 časa.

Kada se stavi u rernu, na 200-250C, samo će ispariti deo vlage koji postoji kao H20, a vodonik i kiseonik će zaostati u onim jedinjenjima i smanjiti mehanička svojstva i uneti veću količinu vodonika od željene. A opet zavarivač na osnovu operativnog ponašanja elektrode ne može da proceni koliko je vodonika zaostalo u oblozi.

Sve u svemu, ili sušiti u peći za sušenje kako je proizvođač preporučio ili koristiti elektrodu iz vakum pakovanja. A “dobri majstorski fazoni”, sušenje u rerni, ili stavljanje elektroda u cev koja se zagreje spolja brenerom i slično ipak nisu dobri.

Sušenje elektrode trošenjem jedne petine ili četvrtine elektrode:

Postoji još jedan mit, a to je da će se obloga bazične elektrode osušiti ako se upali luk na nekoj nebitnoj ploči, “potroši petina ili četvrtina elektrode” pa će toplota stvorena tim zavarivanjem isuštiti dovoljno elektrodu, pa se sa ostatkom može normalno raditi.

Još nije dokazano da će trošenje jedne petine/četvrtine vlažne elektrode dovesti do smanjenja vodonika ispod H5 u metalu vara, a da ne pričam ponovo o problemu paljenja luka kada se na tom ostatku elektrode stvori keramička skrama.

A koliko puta sušiti?

Jasno vam je da moraju biti štetne one hemijske reakcija: vlaga se vezuje se nekim elementima u oblozi i pravi jedinjenja. A sušenjem na 300-400C/1-2 časa se razbijaju ta jedinjenja… I sada, posle koliko puta vlaženja i sušenja (pravljenja i razbijanja tih jedinjenja) se čini nepovratna šteta oblozi?

Praksa kaže da jednu elektrodu ne treba sušiti više od 3-5 puta (u zavisnosti od dosta faktora…).

Znači, ako se osušena elektroda ne potroši, osušiti je još jednom, pa se ne potroši opet, onda je osušiti i treći put… i dosta… Neka ide u rastur ili neka ide za nebitna zavarivanja. (mada je stvarno retko da se to desi, u realnosti najviše se suši dva puta i potroši).

Šta ako se otvori vakuum pakovanje i ne potroše sve elektrode:

Ako se elektroda iz vakum pakovanja ne potroši posle 4-10 sati, onda se smatra “da je ovlažila” i onda nju treba sušiti u peći, tj smatrati da je izvađena iz kartonske kutije.

A ko je propisao baš “okruglih” H5 ili H10 kao nisko-vodonično, što nije recimo H18 granica?

Što se baš H5 ili H10 smatra nisko-vodoničnim i prihvatljivim za zavarivanje odgovornih konstrukcija. Što ne H13 ili H18 ili H24??? Al’ su ga zaokružili, zar ne!

Pa, nekada davno se nije baš vodilo računa o vodoniku kao na nešto bitno tokom zavarivanja. A onda su se dešavali lomovi konstrukcija sa svim strašnim posledicama. Pa su izlazili na lice mesta eksperti i veštaci da procene razloge loma.

Pa su tako eksperti i naučnici došli do zaključka da je vodonik uzrok pomenutih hladnih prslina.

Pa su onda vršili dalja ispitivanja i nebrojeno mnogo eksperimenata. I došli do zaključka da sadržaj vodonika od 5 ml ili nekad 10 ml na 100 grama metala vara ne utiče negativno na integritet konstrukcije a preko toga se mogu očekivati lomovi i defekti, pa su onda napravili standard i u svakodnevnom radu te standarde treba poštovati… Nije to neko tamo nebitan bezveze propisao…

Svaki ozbiljniji inženjer zavarivanja zna za ovo, pa bi trebalo da to znaju i ozbiljni zavarivači makar samouki bili. A pogotovu su na ozbiljnim gradilištima inspektori zavarivanja apsolutno nemilosrdni po ovom pitanju – sa pravom. Ako negde odete da radite, nemojte se začuditi da vam neko (nadzor, inspektor zavarivanja…) napravi problem jer ne sušite bazične elektrode.

Na kraju:

Nadam se da ste razumeli otkud ta “fama” o bazičnoj elektrodi kao industrijskoj, posebnoj elektrodi za ozbiljne, prave, učene profi zavarivače za zavarivanja odgovornih konstrukcija… i amatersko-bravarskoj-hobi rutilnoj elektrodi (za kapije i ograde i limariju…).

A ova elektroda METALWELD BASOWELD 50 je sama po sebi trenutno sigurno jedna od najboljih na svetu u ovoj klasi bazičnih E7018 elektroda, a pri tome postoji i u vakum pakovanju što zavarivačima i tehnolozima zavarivanja maksimalno olakšava rad i doprinosi sigurnom zavarivanju u skladu sa zahtevima strogih tehnologija zavarivanja.

Hemijski sastav čistog metala šava u %:

Tipična mehanička svojstva čistog metala šava:

Pozicije zavarivanja:

Horizontalno (PA i PB), Vertikalno naviše (PF), Nadglavno (PE i PD), Horizontalno u vertikali (PC), Vertikalno nadole (PG).

Polaritet pri zavarivanju:

DC+

Sušenje:

U slučaju da je elektroda povukla vlagu, sušiti je na 300-350°C / 2h.

Parametri zavarivanja:

PROBAJTE ovu elektrodu, bilo iz vakum pakovanja bilo iz kartonskog!