STEL TIG DP 221 HPA AC/DC
TIG AC/DC aparat (4-220A)
Jedan od najnaprednijih TIG AC/DC aparata za zavarivanje aluminijuma na svetu
(4-220A, monofazni)
Aparat STEL „TIG DP 221 HPA AC/DC“ (4-220A) je profesionalni aparat, namenjen za najzahtevnije primene u zavarivanju aluminijuma, sa elektronikom najnovije generacije, napravljen da omogući danas najbolje moguće zavarivanje aluminijuma na monofaznoj 230V struji, da bude prenosiv, sa jedinstvenim softverom koji dane izuzetno stabilan i precizan luk, sa konstrukcijom koji garantuje totalnu vrhunsku pouzdanost a uz korektnu cenu.
Danas, sigurno je jedan od najnaprednijih i najboljih aparata na svetu u svojoj klasi (klasa monofaznih TIG AC/DC aparata).
Namenjen je firmama i pojedincima koji jednostavno žele najbolji mogući aparat, i to istovremeno i najpouzdaniji ali i sa najboljim mogućim karakteristikama luka pri zavarivanju aluminijuma i koji bi ga koristili za izradu ozbiljnih konstrukcija i za pravljenje profita.
Naročito pogodan za avio industriju, za poslove u održavanju, reparaturi i prepravkama…
Takođe naročito pogodan za početnike u zavarivanju zbog lakoće rada, zbog lakog podešavanja, zbog dobre obuke koja se dobija uz aparat…
Obzirom da je ovo aparat sa istovremeno i najboljim performansama TIG zavarivanja aluminijuma i najbolje moguće konstrukcije koja garantije najbolju moguću pouzdanost, ovaj aparat ima svoju priču, koju ću ispričati u nastavku.
Mali uvod – uz objašnjenje problema zavarivanja aluminijuma:
Želim odmah jasno da vam kažem da ovo nije „još jedan od mnogih“ TIG AC/DC aparata na tržištu, pa sad samo da proverite i cenu u odnosu na „mnoge druge na tržištu“, jer je to „sve jedno te isto…“.
Ovaj aparat NIJE jedan od „mnogih istih“, ovo je aparat iz klase od 3-4 najbolja aparata na svetu danas, a recimo da pomenem da su od ta 2-3 druga iz klase najboljih, npr „Fronius Magic Wave 2200“ i „Miller Dynasty 210DX“.
Ovaj aparat se može upoređivati samo sa njima, a zajedno čine klasu za koju se može reći „…oni, pa prazno mesto, pa ostali…“.
Da bi razumeli šta znači „najbolji … za zavarivanje aluminijuma…“ i šta znači „…nije to sve jedno te isto…“, moraju se razumeti problemi pri zavarivanju aluminijuma, a te probleme oni koji se bave zavarivanjem čelika jednostavno ne znaju.
Zavarivanje aluminijuma je drugačije od zavarivanja čelika. Znači, ako neko ima savršenu veštinu zavarivanja čelika, taj samo na osnovu tog znanja i veštine zavarivanja čelika, ne zna zavarivanje aluminijuma.
Potrebno je dodatno znanje o prirodi aluminijuma, kao i poznavanje podešavanja mnogo više parametara od onog kod zavarivanja čelika (gde se suštinski podešava samo amperaža).
Tako, pored ostalih problema svojstvenim zavarivanju aluminijuma, jedan od najvećih problema je „pad čvrstoće posle zavarivanja“.
Tehnički čist aluminijum (99,99…%) je slab i loš za izradu konstrukcija. Zato se ojačava!
Ojačava se legiranjem (kao uostalom i čelik i drugi metali), dodavanjem raznih elemenata, recimo Magnezijumom (Mg), Manganom (Mn), Silicijumom (Si), Bakrom (Cu), Cinkom (Zn)… pa se u praksi u stvari koriste „legure aluminijuma“ a ne čist aluminijum, iako svi mi u žargonu sve to zovemo „aluminijumom“.
Ojačava se i gnječenjem, slično kao što se čelik kuje ili valja.
Ojačava se i termičkim obradama, slično kao što kod čelika postoje kaljenje, poboljšanje i starenje…
Znači… ta legura aluminijuma je i legirana i „gnječena“ i/ili „termički obrađena“ i ojačana!
I ceo problem, ali shvatite, ogroman problem je što se zavarivanjem (tj unosom toplote) ta legura UVEK omekšava i oslabljuje u zoni od oko 15-20… mm pored vara (Zona Uticaja Toplote = ZUT).
I to je tako, tu pomoći nema, zavarivanjem se unosi toplota koja omekšava i slabi aluminijum.
Taj pad čvrstoće ide i do 50%, što pravi velike probleme konstruktorima zavarenih aluminijumskih konstrukcija. Oni u svoje proračune moraju da unesu mnogo deblje preseke aluminijumskih delova, da bi oni posle zavarivanja mogli da imaju projektovanu nosivost, jer će zavarivanjem da se delovi oslabe. Zato konstrukcija mora da bude skuplja, veća, deblja, i veće težine, što je sve negativno, naročito kod avio kosmičke i vojne industrije gde je najbitnije da je korisna nosivost tereta što veća a sopstvena težina što manja.
Pogledajte sledeću sliku koja to slikovito objašnjava, kako čvrstoća materijala pada u zoni pored vara.
Osim činjenice da zavarivanje samo po sebi neizbežno dovodi do pada čvrstoće i tvrdoće, postoji logično i problem da zavarivanje sa većim unosom toplote više oslabljuje aluminijum.
Pogledajte ovu sliku:
I 1980-tih su, tražeći rešenje za veliki pad čvrstoće pri zavarivanju aluminijuma, projektovani prvi aparati za TIG AC zavarivanje aluminijuma (Miller-USA, Hitachi-Japan…) koji su imali sledeći cilj:
Ako se zavarivanjem slabi aluminijum i tu nema pomoći, onda neka to slabljenje bude što manje!
I, došlo je do razvoja i proizvodnje aparata sa takvim karakteristikama luka koji sami po sebi manje ili daleko manje slabe aluminijum tokom zavarivanja.
Električni luk za TIG AC zavarivanje aluminijuma mora biti podešen da bi što manje slabio deo koji se zavaruje. Ali ako tehnika zavarivanja mora biti „kakva treba“, ako amperaža (i napon) moraju biti „kakvi trebaju“ da bi se deo topio i da bi se dobio dobro saliven var, kako onda što manje uneti toplote i što manje oslabiti aluminijum?
To je ono što sam gore spomenuo, potrebno je znanje o zavarivanju aluminijuma, jer osim podešavanja amperaže i držanja dužine luka tokom zavarivanja (kontrola napona) i „poteza rukama“ kao kod čelika, ovde se podešavanjem dodatnih funkcija tj dodatnih parametara zavarivanja (a koje ne postoje na aparatima za zavarivanje čelika) vrši uticaj da luk bude takav da omogući zavarivanje sa što manjim unosom toplote i samim tim i sa što manjim padom čvrstoće i tvrdoće kod aluminijuma.
Sad, tu je kvaka, zašto nisu svi TIG AC/DC aparati isti, jer neki aparati imaju SVE potrebne funkcije za dobijanje što boljeg vara, sa što manjim padom čvrstoće, a neki nemaju.
Od tih što nemaju, jedni nemaju skoro ništa od tih funkcija, a neki drugi neke funkcije imaju a neke nemaju.
Neki imaju vrlo uske opsege parametara podešavanja, pa im je upotrebna vrednost manja, a neki imaju široke opsege podešavanja, pa im je upotrebna vrednost veća.
A, sve funkcije tj parametri za modulaciju električnog luka, potrebne za dobijanje najboljeg mogućeg vara, i koje se moraju takođe podešavati tokom zavarivanja su:
– AC balans,
– AC frekvencija,
– AC Asimetrija,
– AC puls (nije isto što i AC frekvencija),
– Ofset amperaža,
– AC talasi,
– Daljinska komanda za brzu promenu amperaže…
Sad vam je sigurno jasno zašto naš varioc-šampion u TIG zavarivanju čelika ne zna da vari aluminijum. Jer osim poteza rukom, podešavanja amperaže i držanja pravilne dužine luka, što zna iz zavarivanja čelika, potrebno je znati šta rade sve ove funkcije i podesiti ih pravilno za dobijanje savršenog vara na leguri aluminijuma…
I sad zamislite ovaj problem podešavanja ovih većini zavarivača nepoznatih parametara:
– Kako, na koju vrednost, ih podesiti za debele, a kako za srednje a kako za tanke limove a kako za mešovito tanko-debele spojeve?
– Kako ih plus podesiti za razne spojeve: Sučeoni spoj, Ugaoni unutrašnji, Ugaoni spoljni, Ivični, Preklopni, Navarivanje pohabanog mesta…?
– Kako ih podesiti i još plus u odnosu na leguru: čist aluminijum, duraluminijum, silicijumski liv, magnezijumski, Konstruktal…?
Pa i činjenica da neki aparat ima sve ili većinu ovih funkcija ne garantuje da je dobar. Neki aparat imaju široke opsege podešavanja raznih funkcija, što je dobro, a neki vrlo uske, neupotrebljive u svim situacijama… Ovi prvi su naravno bolji od ovih drugih.
Ovaj aparat STEL DP TIG 221 HPA AC/DC ima baš SVE funkcije/parametre luka kao i par drugih najboljih TIG aparata na svetu danas (spomenutih gore), i to sa širokim opsezima i potpunom upotrebljivošću u svim situacijama.
Naravno da nije samo bitno da aparat „ima sve funkcije…“. Aparat za zavarivanje treba da bude i konstrukcijski tako napravljen, da bude što izdržljiviji u radu, da bude što pouzdaniji, da bude lak za upotrebu i od strane početnika, da ne obara osigurače kada povuče struju ili tokom rada, da se lako servisira…
E ovaj aparat upravo i briljira svojom konstrukcijom, svojom izdržljivošću i svojom pouzdanošću. Upravo ovaj teren konstrukcije, pouzdanosti je teren gde se za ovaj aparat može reći da je verovatno trenutno najbolji na svetu.
Neki aparati su vrhunski konstruisani i napravljeni a neki osrednje a neki loše… Ovi prvi su naravno bolji od ovih drugih i trećih, zar ne…?
Aparat STEL DP TIG 221 HPA AC/DC osim što ima SVE funkcije, konstruisan je primenom „over engineeringa“ tj konstruisan je i napravljen najbolje moguće, bez obzira koliko to košta.
Zato se STEL DP TIG 221 HPA AC/DC mora posmatrati samo u okviru svoje klase, vrhunske klase monofaznog TIG AC/DC aparata i po konstrukciji i po performansama gde trenutno spadaju samo 3-4 aparata, i nikako i ni po čemu se ne može upoređivati sa „svim drugim TIG AC aparatima“ već samo sa onim spomenutim iz svoje vrhunske klase.
Opis – konstrukcija aparata:
Aparat STEL DP TIG 221 HPA AC/DC je sigurno jedan od najbolje napravljenih, ako ne i najbolje napravljen aparat u svojoj klasi.
Opšte je poznato da elektronske tj invertorske aparate „ubija“ toplota bilo brzo, bilo kasnije usled „termičkog zamora“, varijacije napona u mreži ili agregatu, prašina u radionici koja dovodi do „kratkih spojeva“ ili korozije i kvarova elektronike…
Zatim, neki aparati su teški za servis, jer su pakovani „kartica u kartici preko kartice“ pa kvar jedne elektronske kartice dovodi lako do kvara druge, (recimo na primer procuri kondenzator sa jedne i kaplje na drugu skupu i bitnu karticu…), a za samo raspakivanje i pakovanje pri servisu ode po ceo radni dan.
Neki aparati se prave od vrhunskih, testiranih elektronskih komponenti, a neki opet od jeftinih ili najjeftinijih, jer je cilj napraviti što jeftiniji aparat za ciljnu grupu kupaca, koja misli da je sve to jedno te isto, samo su neki aparati jeftiniji a neki skuplji, pa je po njima najbolji onaj najjeftniji.
Evo opisa konstrukcije aparata STEL DP TIG 221 HPA AC/DC koja je trenutno verovatno najbolja konstrukcija na svetu jednog monofaznog TIG AC/DC aparata, i što se tiče same konstrukcije i što se tiče vrhunske ugrađene elektronike (uglavnom japanske):
Aparat poseduju Auto-sensing (slovo A iz HPA) – prihvata svaki napon od 90-290 V.
Aparat prihvata bilo koji monofazni napon u opsegu 90-290V. Ovo je izuzetno bitno kada se radi u uslovima nestabilnog napona, ili na dugim produžnim kablovima ili čak na agregatu odgovarajuće snage i performansi.
Aparat poseduje „pravi PFC modul“.
U aparat je ugrađen „pravi aktivni PFC modul (true PFC)“. PFC znači „Power Factor Correction“ tj na srpkom „Korekcija Faktora Snage“. (ko se razume u elektrotehniku, zna da kod ovakvih tipova elektronskih uređaja osim korisne-aktivne snage, postoji još „Cos fi“ (tj reaktivna snaga) i „Cos teta“ (tj snaga harmonika).
Obe ove poslednje su nepoželjne, prave gubitke, plaćaju se a ne koriste se, zagrevaju aparat bespotrebno, izobličavaju struju u mreži, kvare druge uređaje čak i komšijama, obaraju osigurače, čak i komšijama…).
Ovim PFC-om se te jalove snage i snage harmonika poništavaju.
PFC modul aktivni, eliminiše postojanje reaktivne struje, a takođe i eliminiše pojavu izobličavanja struje u mreži (između utičnice i trafostanice niskog napona). Time je ulazna amperaža iz mreže u aparat smanjena, i do 30% u odnosu na invertorske aparate bez PFC modula. Konkretno ovaj aparat, kada u TIG-u radi na 220A, vuče samo 25.6A iz mreže pri 230V.
Ovo konkretno znači:
– aparat se malo greje(!!!), u odnosu na aparat bez PFC-a. Mnogo dobra stvar, sve što snižava toplotu je blagodetno za elektroniku koja je osetljiva !!!
– troši 30% manje struje u odnosu na aparat bez PFC-A, tj štedi korisniku pare(!).
– ne pravi harmonike (ne izobličava struju u mreži) pa nema opasnosti od fantomskih kvarova televizora i druge elektronske opreme ni kod sebe ni kod komšija, ne padaju osigurači…
– ovaj aparat može raditi čak i na 12A osiguraču, tipa C (spori), tj bez problema može koristiti 16A utikače, utičnice i osigurače što je tipično za Srbiju. Ovo je vrlo bitno za pojedince koji rade kod kuće.
A „pravi aktivni PFC“ znači da je ugrađen pravi PFC modul koji daje sve gore pomenute blagodeti i čija je efikasnost između 0.99 i 1. Sastoji se od 2 velika kalema/namotaja kao induktivne otpornosti i baterije vrlo pouzdanih i jakih kondenzatora ali i prekidača koji se suprostavljaju harmonicima. Pa onda, umesto da se reaktivna struja vrti između trafostanice i aparata, ta jalova struja je „uhapšena“ između namotaja i kondenzatora i vrti se među njima i nema povraćaja niti uzimanja jalove struje u i iz mreže, nema stvaranja harmonika tj izobličavanja struje u celom komšiluku…
Neupućeni mogu pomisliti, da je dovoljno da neko napiše u brošuri svog aparata „ima PFC“, i da je sve to jedno te isto, kod svakog aparata! Ali nažalost, realnost je vrlo tužna. Mnogi pišu da imaju PFC, ali to je u stvari neka vrsta zbudžene elektronike na glavnoj matičnoj ploči u obliku PFC modula, a čija je efikasnost 0.90-0.97, dok aparat radi. Pošto svaki PFC modul trpi velike udare ulaznog napona, pošto se kao otpornik (induktivni) mnogo greje, ako nije savršeno napravljen, ako nije zaštićen prednaponskim filterima, ako nije mnogo dobro hlađen, ako nije od vrhunskih komponenti koje trpe zamor, onda taj „integrisani / zbudženi PFC“ postaje u stvari najslabija karika u lancu tj najnepozdaniji deo aparata koji prvi strada a pošto je „integrisan“ dovede do kvara i drugih komponenti na glavnoj ploči.
Postoji primer u Srbiji kada je neko isporučio veći broj aparata sa „zbudženim PFC-om“ jednoj termoelektrani, a tamo je struja prilično nestabilna. I svi, ali svi su vrlo brzo pocrkali, i svi su pocrkali znog kvara „zbudženog PFC-a“.
I u mojoj bivšoj firmi, kod jednog inače brendiranog TIG AC/DC monofaznog aparata, vrlo pažljivo i vrlo malo korišćenog, iz čista mira je stradao „loš PFC modul“. Cena popravke i ugradnje novog je bila oko 500 EUR…
Zato, vodite računa, mnogo je lepo ako aparat ima PFC. Ali ne bilo kakav PFC već samo „true active PFC (pravi aktivni PFC)“ dobro hlađen, a malecnee varijante, loše hlađene, i zbudžene na glavnoj ploči treba izbegavati. Mnogo bolji je tada izbor aparat bez PFC nego sa takvim kvarljivim PFC-om. Jeste da više vuče struje, ali zato nema kvarljivu kariku u sebi.
Aparat poseduje ogromni hladnjak od aluminijuma (verovatno najveći u svojoj klasi).
Već je rečeno da toplota brzo i lako kvari elektroniku. Ugradnjom pomenutog PFC modula, smanjena je ulazna amperaža, tj u ovaj aparat kada radi u TIG-u na 220A, ulazi 25.6A pri 230V tj 5888VA (230V x 25.6A) tj 5.9 kVA.
Ali bez obzira na taj „mali“ ulaz od 5.9 kVA za korisnih 220A električnog luka tj na činjenicu da se aparat malo greje, aparat svejedno poseduje ogroman hladnjak od aluminijuma koji na sebe preuzima toplotu od strujnih kola i vrelih tačaka.
Hladnjak je izuzetno velik i po visini i po dužini, možda najveći od svih aparata u svojoj klasi, izuzetno skupe izrade, vidi se da je napravljen da bude što je moguće bolji a nikako da tek tako ima neku funkciju.
Ovakav hladnjak, tj ovakav način borbe protiv toplote koja ubija elektroniku jeste jedna od specijalnosti firme STEL tj filozofija izrade svih aparata, a to je napraviti što je moguće bolje odvođenje toplote, a cena nije bitna.
Sa slike i skice se vidi:
– koliko je ogroman, verovatno niko u klasi nema tako velik hladnjak i po visini i po dužini.
– Vide se gusta rebra u tunelu/cigli kako je izveden hladnjak,
– Vidi se da su rebra nareckana, tj nisu glatka, već imaju žljebove po sebi, da bi dodirna površina sa vazduhom bila što veća a samim time i odvođenje toplote što veće i efikasnije. Efikasno i skupo rešenje.
Imati ovako velik i ovako izveden hladnjak korisniku uliva poverenje u dugotrajnost, pouzdanost i izdržljivost ovog aparata.
Takođe, uobičajeno je da se „aluminijumski hladnjaci“, kače na vrela mesta na elektronskim karticama. Ovde je primenjen sasvim drugi pristup. Ogromni hladnjak je prikačen na dno kućišta, a onda su na njega nakačene kartice.
Vrlo dobar primer robusne izrade aparata.
Aparat poseduje čak 4 visokoučinska ventilatora (2 napred, 2 pozadi).
Ne samo da se aparat malo greje jer ima „pravi PFC“ pa vuče malo struje, i ne samo da još povrh svega ima ogroman aluminijumski hladnjak za odvođenje te „manje“ toplote, već poseduje čak 4 ventilatora, koji su vrlo skupi i visokoučinski tj hlade mnogo dobro.
Šta je poenta sa ovim…? Ovo je jedinstveno u klasi. Opet se radi o STEL-ovoj filozofiji „over engineeringa“ tj učiniti sve, ali sve u konstrukciji aparata tako da se eliminiše što je moguće više dejstvo toplote koja je glavni krivac za kvarove elektronike.
Već je rečeno da aparat ima visok hladnjak. Zato ga sa zadnje strane efikasno i jednoliko hlade dva ventilatora, postavljeni jedan iznad drugog. To je naravno bolje nego da je samo jedan ventilator pozadi, koji bi onda recimo dobro hladio sredinu a lošije gornji deo i donji deo aluminijumskog hladnjaka. Ovi ventilatori pozadi duvaju vazduh otpozadi kroz tunel/hladnjak ka napred.
A šta će napred ventilatori?
Još jedan „over engineering“! To niko drugi ne radi, barem ne u ovoj klasi… Ali poenta je učiniti sve, baš sve za što bolje odvođenje toplote.
Pa, vazduh je stišljiv, oni ventilatori pozadi duvaju i guraju vazduh koji ima veću brzinu u njihovoj blizini-pozadi, ali već brzina kretanja opada duž tunela/hladnjaka. Dalje, toplota hladnjaka je najmanja tamo kod ona dva ventilatora pozadi tj hlađenje je najbolje pored njih. Figurativno rečeno, ako je temepratura pozadi na hladnjaku pored zadnjih ventilatora oko 40C, negde na sredini hladnjaka je recimo 45C a na prednjem kraju hladnjaka je oko 50C, upravo zato što je sada topao vazduh stišljiv i zato što su ventilatori daleko od prednjeg kraja i tu se vazduh i sporije kreće i nagomilava se. Zato ovde ta dva ventilatora usisavaju tj izvlače taj vazduh u području između sredine i prednjeg kraja i ne dozvoljavaju da greje prednji deo aparata, pa je hlađenje po celoj dužini aparata.
Ovakvo impresivno rešenje, sa ogromnim hladnjakom i sa 2 ventilatora napred i 2 nazad je jedinstveno u klasi. Ovaj aparat nema problema, niti može zbog svoje ovakve preterane konstrukcije da se isključuje usled pregrevanja niti da mu elektronika trpi „veliki toplotni zamor“ i strada posle nekog kraćeg ili dužeg vremena…
Moram da parafraziram starijeg kolegu Ognjena (koji poreed ostalog prodaje takođe extra dobre aparate konkurentskog brenda a slične robustne konstrukcije – sa malim ulaznom strujom, velikim hladnjacima i jakim ventilatorima…), koji je sav potpuno začuđen prokomentarisao:
„Kako to ljudi ne razumeju šta je dobar i pouzdan aparat, nije mi jasno nikako… Jes’ vala velika mudrost!… Staviš ogroman hladnjak i jake ventilatore i nema problema sa toplotom kao uzrokom kvarova… Šta ima kome šta da se objašnjava, sve je jasno samo po sebi…“.
Eto, ja vama objasnih…, pa kada upoređujete aparate jedne sa drugim, uporedite im takozvanu I1max (maksimalnu ulaznu amperažu koja je mera koliko će aparat da se greje, ako je veća to je lošije, i obrnuto. Kod ovog je to u TIG zavarivanju 25.6A pri naponu od 230V). Uporedite im oblik i veličinu hladnjaka. Veći hladnjak bolje odvodi toplotu… Uporedite im i broj, položaj i jačinu i učinak ventilatora.
Naravno da nisu svi aparati isti. Neki su daleko bolji od drugih po svojoj konstrukciji kada je i aktivna i pasivna borba protiv toplote u pitanju.
Verujte, da vredi platiti malo više za bolje konstruisan aparat u smislu otpornosti protiv toplote – ubice elektronike.
Veliko kućište
Aparat STEL DP TIG 221 HPA AC/DC ima dimenzije 500 x 190 x 400 mm. Dovoljno da ne bude budžast ali i takođe nije „mali“ i zbijen.
Poznato je da je veću prostoriju teže zagrejati nego malu. Po tom principu i svojom većom prostranošću ovaj aparat se takođe bori protiv toplote.
Na taj način, takođe, „vrele tačke“ su razmaknutije i manje zagrevaju elektronske komponente nego da su bliže jedna drugoj.
Strujanje vazduha za hlađenje je kroz tunel, tj vazduh sa prašinom ne opstrujava elektroniku
Još jednom ista slika, konstrukcija aparata u smislu toka vazduha za hlađenje:
Dva ventilatora otpozadi usisavaju vazduh i guraju ga samo kroz aluminijumski hladnjak, koji je u obliku tunela, tj cigle, sa rebrima tj prorezima, a nema opstrujavanja vazduha po elektronici. Rebra služe za odvođenje toplote i predaju vazduhu, a prorezi služe da kroz njih duva vazduh za hlađenje.
Vidi se da osim hladnjaka koji istovremeno čini i „tunelsku ventilaciju“, postoje i dodatno limovi – „blindaže“ za dodatnu blokadu, da ne bi vazduh opstrujavao elektroniku postavljenu sa spoljnih strana aluminijumskog tunela.
Ventilatori iz radionice tj spoljne sredine uzimaju vazduh, koji je često pun raznih metalnih i nemetalnih čestica. Kada metalne čestice dođu u kontakt sa elektronikom, često izazivaju kratke spojeve i „puf“ = pregorevanje.
Nemetalne čestice kada se natalože, izazivaju koroziju električnih komponenti.
Iz tog razloga se ovakav način zaštite od vazduha koji nosi metalne i nemetalne čestice, gde nema kontakta vazduha za hlađenje sa elektronikom, smatra najboljim mogućim.
Nije isto ako je aparat ovako napravljen ili ako je napravljen tako da vazduh za hlađenje sa metalnom i nemetalnom prašinom duva preko elektronike.
Ventilatori se vrte po potrebi.
Brzina okretanja ventilatora je regulisana procesorom i termo-senzorima. Kada aparat nije zagrejan, ventilatori se vrte malom brzinom.
Tada i štede struju i ubacuju manje onih štetnih malih metalnih i nemetalnih čestica u aparat.
Kada se aparat zagreje, onda se vrte velikom brzinom, sa velikim učinkom hlađenja. Kada se aparat ohladi, onda opet brzina okretanja pada na malu.
Ventilatori su prvoklasni i visokoučinski i efikasno hlade unutrašnjost.
Elektronske kartice su postavljene vertikalno.
Ovaj aparat ima 9 elektronskih kartica. Od toga, 8 kartica je postavljeno vertikalno, videti sliku.
Bez obzira što je „duvanje“ vazduha za hlađenje kroz tunel, a ne preko elektronike, čak i one pojedinačne čestice prašine, kada padnu na elektroniku, ne zadržavaju se na njoj kao na tepsiji, nego padaju na dno aparata usled gravitacije. Veoma logičan i elegantan način montaže kartica.
U nekim sredinama je veoma čest slučaj kvarova aparata zbog ovoga. Zamislite da su kartice horizontalne i da se vremenom na njima, kao na tepsiji, taloži prašina, i metalna i nemetalna. I zamislite, da se posle nekog vremena nataložilo par milimetara prašine.
I zamislite, ujutru se, normalno, stvori neka kondenzacija, tj rosa tj voda se stvori na tim mestima.
I onda se aparat uključi. I dođe do kuvanja one mešavine kondenzovane vode i metalne prašine i nemetalne prašine na kartici kao na tepsiji. I posle nekog vremena, dolazi do pregorevanja usled korozije ili kratkih spojeva.
Zato je ovaj način postavljanja glavnih elektronskih kartica vertikalno veoma „pametan“ način zaštite od kvara elektronike.
Kartice su lakirane dow corning lakom.
STEL i Miller su danas jedini proizvođači aparata za zavarivanje, koji u nekim svojim aparatima, kartice lakiraju specijalnim Dow Corning lakom.
Dow Corning lak je namenjen lakiranju tj zaštiti elektronskih kartica u kosmičkoj industriji, vojsci, medicini… i najootporniji je lak na temperaturu, širenje usled toplote, habanje, koroziju…
Veoma je skupo rešenje, ali je danas najefikasnije moguće.
Bez obzira što je strujanje vazduha sa metalnom i nemetalnom prašinom kroz tunel, i što samo pojedine trunčice prašine padaju na elektronske kartice, koje su opet vertikalno postavljene da bi padale na dno aparata usled gravitacije, nego su i same kartice lakirane najootpornijim lakom na svetu.
Ne postoji ovakvo rešenje u borbi protiv prašine kod drugih aparata, jer osim vrhunski izvedenog hlađenja, takođe je i otpornost na štetno dejstvo prašine dovedeno na najviši mogući nivo.
Rad na 12A/16A osiguračima na 230V.
Konstrukcija ovog aparata, zbog ugrađenog PFC-a i AS-a, je takva da ne pravi harmonike, tj ne izobličava struju u vodovima od trafostanice do utičnice. Kada radi na 220A u TIG režimu, ovaj aparat može raditi i na 12A osiguračima tipa C (spori), uz poštovanje vremena rada od 20% u 10 minuta jer je otprilike takva intermitenca 12A osigurača tipa C.
Ovakva konstrukcija ga čini idealnim za korišćenje na kućnim instalacijama (u Srbiji najčešće 16A) jer neće obarati osigurače pri normalnom radu.
Pošto je aprarat tako konstrukcijski napravljen da praktično ne može da se pregreje (malo vuče struje, pa se malo greje. Ogroman hladnjak odvodi i to malo toplote, a preko svega čak 4 ventilatora oduvava toplotu), intermitence aparata su deklarisane prema osiguraču od 12A, tj kada će aparat da se isključi zbog preopterećenja osigurača od 12A a ne kada će se isključiti zato što se sam od sebe pregrejao.
Može svako da pogleda krive padanja osigurača tipa C, bilo da su 12A, 13A, 16A, 20A ili 25A i da proceni kada će osigurač da padne usled preopterećenja.
Recimo da je to 20% kod 12A osigurača, 40% kod 16A osigurača, 60% kod 20A osigurača i oko 95% kod 25A osigurača kada se radi na svih 220A u TIG režimu (tada vuče 25.6A pri naponu od 230V).
IP 23 / H klasa namotaja.
Ovaj aparat ima zaštitu od prodora stranih tela (kiša i čvrsta tela do 12 mm prečnika) IP 23.
A klasa namotaja je H, tj garantovano je da mogu izdržati par desetina hiljada sati rada pri 180C. Ako uzmemo da je hlađenje kod ovog aparata fantastično dobro i da temperatura u unutrašnjosti teško može preći ikada 65C, a da je recimo prosečno oko 40-50-tak stepeni, može se smatrati da će namotaji trafoa i PFC-a trajati večno.
Unutrašnja izrada je vrhunska.
Ovaj aparat poseduje najmoderniju jaku i brzu elektroniku, kao i prefinjen softver koji kontrolišu dinamičke procese luka. Da ne pišem ništa više o tome, pogledajte video.
U USA se ovaj aparat prodaje pod brendom HTP, i jedan elektroničar je otvorio aparat i komentarisao i koristio je reči „fantastic“… Pogledajte i sami i uporedite sa nekim drugim aparatima.
Ukratko, savršeno napravljen aparat, vidi se da je napravljen tako da je svaki detalj najbolje moguće napravljen.
Prodaje se pod imenom drugog brenda u USA.
U USA važe posebni zakoni i pravila kvaliteta za proizvode svake vrste pa i one za zavarivanje.
A sa druge strane kupci su razmaženi i zahtevaju vrhunsku pouzdanost.
Upravo ti problemi, da se ne sme jedno pisati u reklami a prodavati drugo što je kažnjivo po USA zakonu, kao i činjenica da sami kupci odbacuju vrlo brzo nepouzdane proizvode, su razlog zašto se neki „fensi“ aparati iz Evrope uopšte ne prodaju u USA iako po specifikacijama daleko prevazilaze ono što vidimo da se prodaje u USA.
Ovaj aparat je testiran od strane CSA (canadian-standard-association) i odobren za prodaju u USA kao proizvod koji zadovoljava sve standarde bezbednosti i kvaliteta kao i tačnost deklarisanih podataka. Dalje, i sam brend HTP koji ga prodaje pod svojim imenom ga je testirao i dugotrajno i vrlo brutalno. Rezultat tih brutalnih ispitivanja je zaključak da je ovo jedan od najpouzdanijih aparata ikada napravljenih.
Iako je USA jako velika zemlja, ovi aparati se tako retko kvare (najčešće zato što ga neko polomi ili slično), pa je za celu USA dovoljan jedan servisni centar.
Problema u garantnom roku gotovo da nema, a kvarovi usled nesrećnih slučajeva se lako rešavaju, jer je, verovali ili ne, uz rezervne delove, aparat vrlo lako popraviti uz instrukcije preko telefona ili video linka.
Aparat ima 9 kartica, a svi delovi su „na šaraf“ ili „na kopču“. Bilo koji elektroničar može vrlo lako ustanoviti kvar, a zamena se vrši najprostije moguće, odšrafljivanjem šrafova i otkopčavanjem kopči, zamenom defektnog dela, i ponovnim šrafljenjem šrafova i ukopčavanjem kopči…
Standardni breneri.
Kada se kupi neki aparat, najčešće takozvani „brendirani“, uz njega se nekad dobije i „brendirani“ brener sa polikablom. Možda naoko izgleda jako lepo, ali problemi nastaju kada treba kupovati potrošne delove (šobe, difuzore, stezače volframa…). Ponekad se ispostavi da su nestandardni, da su teško nabavljavi, da su preskupi. A da ne pričamo o novom celom polikablu sa brenerom, koliko to košta…
Desilo se mom prijatelju da je kupio polovni brendirani aparat, i kada je poželeo da napravi zalihu šoba, sita, difuzora, stezača volframa, izolatora… da je morao da ih prvo poruči, plati avansno, pa sačekao 20-tak dana da dođu, a platio ih je recimo 4 puta skuplje od standardnih…
Kada neko poželi da koristi „normalne“ brenere iz sistema Binzel, ponekad se susretne sa činjenicom da ne odgovaraju priključci. Opet muka da elektroničari poruče odgovarajuće priključke i prepakuju polikabl…
Ovaj aparat nema nikakvih specijalnih priključaka. Koristi standardne brenere sa polikablom, preporuka je tip 26 za vazduhom hlađen i tip 20/21 za vodeno hlađen brener. A potrošne delove onda možete kupiti bilo gde, uvek ih ima, i jeftini su a dobri i dugotrajni.
Ako ste početnik, možda vam ova priča o delovima i brenerima ne zvuči strašno, ali verujte da je u realnosti veoma, veoma iritantna i često jako skupa.
Opis – performanse aparata pri TIG AC zavarivanju aluminijuma:
Osim savršene konstrukcije i izrade, ovaj aparat u sebi poseduje softver za perfektno TIG AC zavarivanje aluminijuma. U stvari, deo softvera je preuzet od japanske firme Hitachi, koja je uz Miller u svoje doba bila jedini izbor u vojnoj, avio i kosmičkoj industriji kada je u pitanju zavarivanje aluminijuma za zadovljavanje najvišeg nivoa kvaliteta zavarienih spojeva kod legura aluminijuma. Hitachi već par godina više ne pravi aparate za zavarivanje.
Malo uopštenog texta o funkcijama/parametrima zavarivanja aluminijuma kao i zavarivanja čelika kao i REL zavarivanja:
AC balans.
Kada zavarivač pri TIG AC zavarivanju aluminjuma podesi aparat na recimo 100A, on radi na 100A, ali na naizmeničnoj struji. To znači da čas radi na 100A na + poluperiodi, a čas radi na 100A na – poluperiodi. Ako kao jedan ciklus uzmemo da radi čas na + a čas na – poluperiodi, postavlja se pitanje, koliko je procentualno na + poluperiodi u odnosu na ceo ciklus, a koliki je taj ostatak koji radi na – poluperiodi do završetka ciklusa.
Ili konkratan primer. Neka ceo ciklus traje 1 sekund. I neka je procenat rada na + poluperiodi 10%. To znači da luk gori na 100A vremenski 0.1 sekund u + poluperiodi, a 0.9 sekundi gori na 100A na – poluperiodi.
Taj odnos se zove AC balans. AC je oznaka za naizmeničnu struju, a „balans“ je odnos vremena rada na + ili – poluperiodi prema ukupnom ciklusu.
Pogledajte donju sliku:
E sad, ovaj balans treba uštelovati da zavarivanje bude najbolje moguće, da var bude lepo i pravilno saliven, a da unos toplote bude najmanji. Nekada je to 50% na – poluperiodi, nekada 60% nekada 70%, nekada 75%…
Rekoh da treba podesiti nekada ovako, nekada onako. A stariji aparati ni nemaju mogućnost ovog štelovanja AC balansa. On je fixan 50%.
Neki loši aparati imaju vrlo uzak opseg štelovanja. Recimo samo 50-70% po – poluperiodi.
Neki aparati imaju mogućnost štelovanja vrlo širokog opsega, ali zavarivači ni ne znaju da komanda postoji, niti čemu služi, niti kojim dugmetom se šteluje niti na koju vrednost da je našteluju…
A zašto štelovati ovaj AC balans??? Pogledajte donju sliku i pročitajte objašnjenje:
Još jedna svojstvenost zavarivanja aluminijuma, u smislu potpuno različito od čelika, je taj da uvek postoji jedan sloj, zvani sloj aluminijum oksida na limu ili predmetu od aluminijuma. Taj oksidni sloj je tanak, pun je nekih nečistoća, vlage, električni je izolator, tvrd je (koristi se u tocilima za sečenje i brušenje), topi se na 2100C (a aluminijum na svega 680C…)…
Na gornjoj slici se vidi taj prozirni sloj aluminijum oksida (Al2O3).
Da bi se aluminijum zavario, potrebno je ukloniti taj oksidni sloj, pa tek onda topiti „go“ aluminijum.
Na slici se vidi da je volframova elektroda na + polu, a materijal na – polu. Znači, tokom zavarivanja na + poluperiodi, tada se jonima gasa razbija taj oksidni sloj, a kada luk dođe na – poluperiodu, topi se aluminijum.
Pa se karikirano može reći, kada je luk na + poluperiodi, razbija se oksidni sloj, a aluminijum se topi na – poluperiodi.
Odnosno, amperaža zavarivanja na + poluperiodi praktično ne topi aluminijum, samo unosi toplotu, koja omekšava aluminijum, ali mora postojati da bi razbila oksid, i uklonila ga da bi se topio čist aluminijum na – poluperiodi.
Znači, treba podesiti AC balans, tako da čišćenje bude potpuno, ali ništa više od toga, da se ne bi omekšavao bespotrebno materijal.
Takođe, kada je luk na + poluperiodi, tada je 2/3 ukupne toplote na vrhu volframa koji se pod tom toplotom razara, pa i zbog toga taj balans treba da bude samo koliko mora, i ništa više.
Pogledajte gornju sliku.
Ovo je tipičan primer preveliko podešenog balansa. Vidi se da je var sjajan, da je oksid sa tog mesta uklonjen. Vidi se da je u blizini vara uklonjeno mnogo oksida, a da je dalje u širinu oksid takođe razoren, ali manje nego u centru vara…
Međutim, pitanje je, da li bi mogao da se balans bolje podesi, da var bude takođe sjajan, bez uključaka oksida, a da ova zona razbijenog oksida bude uža, jer će time i pad čvrstoće oko vara biti manji.
Aparat STEL DP TIG 221 HPA AC/DC ima izuzetno širok opseg podešavanja balansa, od 10% do 90% po – poluperiodi. Ta komanda, inače suštinska komanda za zavarivanje aluminijuma nije u skrivenom meniju, već direktno ima dugme za podešavanje.
Kada kupujete aparat za TIG zavarivanje aluminijuma, proverite pre kupovine opseg AC balansa. Nemaju svi aparati isti, ovako širok opseg. Razmislite da li je taj možda preuzak ako ćete već zavarivati prljave glave motora ili kartere…
AC frekvencija.
AC frekvencija je takođe nepoznata mnogim zavarivačima a takođe je jedna od suštinskih funkcija za dobijanje savršenog zavarivanja aluminijuma.
Mnogi ovu funkciju mešaju sa „Pulsom“ iako blage veze jedno sa drugim nema. Jedino je zajedničko da se izražavaju u Hz (hercima) ali je suština potpuno različita.
AC frekvencija je broj promene iz + poluperiode u – poluperiodu u jednoj sekundi.
Aparat STEL DP TIG 221 HPA AC/DC ima opseg podešavanja od 20-200Hz. To znači, ako je podešeno 20 Hz, u jednoj sekundi, 20 puta luk pređe iz + poluperiode u – poluperiodu. Ako je 200 Hz, onda luk u jednoj sekundi 200 puta pređe iz + poluperiode u – poluperiodu.
Čemu ovo služi?
Radi se o tome da veća AC frekvencija sužava luk, fokusira ga u centar. I obrnuto, na maloj AC frekvenciji, luk je širok, bije u širinu.
Podrazumeva se da što je luk širi, da se više omekšava materijal. Znači da bi dobili što manje omekšavanje materijala treba podesiti veću AC frekvenciju. Ali prevelika AC frekvencija može biti „hladna“ tj da bije u dubinu a ne u širinu žljeba tj da ostavlja neuvarene bokove žljeba. Znači, treba je podesiti tako da daje saliven var i u dubinu i u bokove žljeba a da bude što veća da se što manje omekšava materijal.
Nemaju svi aparati velik opseg AC frekvencije. Neki imaju samo do 70 Hz što je besmisleno. Neki do 100 Hz. Neki do 150 Hz. Ovaj i mnogi drugi ima do 200 Hz, što je inače i neka praktična granica za uspešno salivanje vara u bokove žljeba za amperaže od 220A.
Inače, što je AC frekvencija veća, to je cičanje aparata i iritantna buka veća usled prelaska iz struje + poluperiode kroz nula ampera, pa dostizanje amperaže – poluperiode, pa opet kroz nulu…, pa ponekad neki zavarivači na većim AC frekvencijama nose i čepove za uši, naročito kada rade na velikim amperažama.
Nisu svi TIG AC aparati isti… Neki imaju dobar opseg AC frekvencije. Neki imaju vrlo uzak. Nekima je ova bitna komanda skrivena u skrivenom meniju, pa je iritantno, svaki čas klikćati 3-4 puta da bi se do ove funkcije došlo i podesilo na najoptimalniju vrednost…
Pri kupovini TIG AC/DC, raspitajte se funkciji „AC frekvencija“ i imajte u vidu da to nije niti AC puls niti DC puls.
Asimetrični AC.
Ako se uzme da danas skoro svaki TIG AC aparat ima podešavanje AC balansa i AC frekvencije, bilo bolje ili lošije, ovu takođe jako bitnu funkciju – Asimetrični AC, imaju danas samo nekoliko retkih aparata i to ih izdvaja u klasu za sebe. Kod Millerovih aparata ovaj „Asimetrični AC“ se zove „nezavisno podešavanje amperaža + poluperiode i – poluperiode“.
Kod aparata bez Asimetričnog AC-a, amperaža + poluperiode i – poluperiode je ista. Ako se podesi 100A, to znači da je amperaža + poluperiode 100A, a takođe je i amperaža – poluperiode 100A.
Već sam gore u poglavlju za „AC balans“ napisao da se za vreme + poluperiode vrši samo razbijanje oksida, ali praktično ne i topljenje aluminijuma, tj nema prodora toplote i topljenje u dubinu materijala i nema napretka duž vara a toplota je koncetrisana na volfram elektrodi i razaranje tog volframa. Ali ta toplota za razbijanje oksida utiče na zagrevanje aluminijuma u širinu i omekšava ga, što je negativno.
Ako kod klasičnog aparata (bez Asimetričnog AC), povećamo amperažu, da bi amperaža – poluperiode, kojom se topi aluminijum u dubinu i kojom se topljenje vrši duž šava, bila veća da bi što brže varili i što brže završili var i uneli što manje toplote, istovremeno povećavamo i amperažu + poluperiode kojom se vrši još veće omekšavanje materijala u širinu…, pa se onda vrtimo u krug… Manja amperaža, manje omekšavanje u širinu ali sporiji rad i veći unos toplote zbog sporog rada. A veća amperaža, brže se radi, manje se unosi toplote usled bržeg rada ali veće omekšavanje u širinu usled veće amperaže…
Rešenje za ovaj začarani krug je 1980-tih dao Miller legendarnim Aerowave TIG AC/DC aparatom, bio je to tada aparat sa dva izvora struje u jednom aparatu, jedan invertorski izvor a drugi trafo, koji su radili simultano i upravo omogućili da se amperaže + poluperiode i – poluperiode nezavisno podešavaju, i da se nadovezuju jedna na drugu. Tu negde je to isto uradio i japanski Hajtači i te serije aparata su i dan danas legendarne usled koristi koje su donele avio i kosmičkoj i vojnoj industriji aluminijuma. Zahvaljujući njima je učinjen pomak u većoj nosivosti korisnog tereta a manje sopstvene težine.
Znači, poenta je, hajde da nam amperaža + poluperiode, one koja samo razbija oksid ali nažalost omekšava materijal, bude što manja, samo tolika da razbija oksid, ništa više od toga. Samo to da uradi, i da ne omekšava mnogo materijal i da ne razbija mnogo vrh volframa.
A amperaža – poluperiode, neka bude što je moguće veća, ograničena samo time, koliko majstor može da juri/tera rastopljeni metal ili nekom međuprolaznom temperaturom ili da se ne progori metal.
Ovde postoji i dodatna korist. Pošto amperaža + poluperiode ne topi aluminijum nego razbija oksid na aluminijumu, a toplota joj je na vrhu volframa, ona razara vrh volframa, i pravi kuglu na vrhu, a onda brzo i tu kuglu razori relativno brzo. A kada je luk na kugli, on je „nestabilan“ tj nestabilniji od luka na šiljatom volframu. Pa onda i zbog te nestabilnosti još malo mora da se pojačava amperaža da bi luk bio stabilniji što opet čini razaranje volframa bržim.
Zbog nestabilnosti luka na kugli volframa, obično zavarivanje unutrašnjeg ugaonog spoja je nekada bilo „tajna zanata“, jer luk na tim starim aparatima nije „tukao“ u ivicu spoja, već je „tukao“ ili na bližu gornju ili donju ploču ili na obe ali daleko od ivice spoja, pa se često dešavalo neuvarivanje korena u ugaonom spoju… Da ne pričamo o iritantnim čestim oštrenjima i formiranjem kugle na zelenom volframu…
Ovakvom nezavisnom kontrolom + i – amperaže, se dobijaju varovi apsolutno vrhunskog kvaliteta, sa minimalnim omekšavanjem, sa većim brzinama vođenja, sa većom produktivnošću, sa manjom potrošnjom gasa i utroška radne snage, sa radom sa šiljatim volframom svo vreme, daleko duže nego sa kuglom na vrhu volframa kod starih aparata…
Pa i samo održavanje šiljatosti volframa takođe doprinosi fokusiranosti luka u dubinu, tj fokusiranost na topljenje aluminijuma a ne „bijenje“ u širinu kojom se omekšava materijal….
Ova funkcija Asimetrični AC je funkcija koja TIG AC/DC aparate deli na „prvu ligu, pa prazno mesto, pa ostale“.
Ko proba rad sa ovakvim aparatom, sa dobro podešenim AC balansom, AC frekvencijom i Asimetričnim AC, sam postaje propagator kultnih aparata, recimo Miller-a u USA, ili Fronius-a u Evropi. Možda ste se čudili što pojedinci koji rade sa tim aparatima „ne priznaju“ da je zavarivanje na tim aparatima isto kao na nekim iz druge ili treće lige, možda ste smatrali da ti ljudi preteruju, ali realnost je takva, luk na tim aparatima je „drugačiji“, tj daleko bolji od ovih aparata iz druge ili treće lige, iako su svi oni „TIG AC/DC aparati“.
Aparat STEL DP TIG 221 HPA AC/DC poseduje i ovu funkciju, i to na obe strane, tj moguće je podesiti da amperaža + poluperiode bude veća a – poluperiode manja (što se retko radi) ili da amperaža – poluperiode bude veća a amperaža + poluperiode da bude manja.
(Poneki aparati imaju samo podešavanje da – poluperioda bude veća a + poluperioda manja, što i jeste najčešća primena, ali postoji i par specifičnih primena gde se stavlja da je + poluperioda veća ali traje minimalno, recimo 10-15% balansa po + poluperiodi, a ostatak od 85-90% je normalnom amperažom – poluperiode. Postiže se jako a kratko razbijanje oksida a onda duže topljenje, pa sve tako… Mogućnosti su razne za korisnike koji imaju ovaj aparat i koji znaju šta rade).
Softver za kontrolu ove funkcije je kupljen od japanskog Hajtačija koji se više ne bavi proizvodnjom aparata za zavarivanje i savršeno radi svoju funkciju.
AC talasi.
Stari TIG AC aparati su imali luk izlazne naizmenične AC struje koja je pratila ulaznu naizmeničnu struju u obliku sinusoide.
Ovo je nekada bio jedini mogući oblik struje luka kod starijih aparata za zavarivanje. Problem je bio u tome što je struja sporo padala do nule, tj luk se gasio, pa se opet polako dizala struja tj trebalo je luk paliti. Zato se u ove aparate ugrađivao HF generator, koji je palio luk 100 puta u sekundi. Kod današnjih aparata, dovoljno je HF-om (visokom frekvencijom, beskontaktno) upaliti luk jednom na početku, ali na tadašnjem nivou tehnologije, to je moralo biti tako.
Luk je bio mekan, tim pre što je i AC frekvencija luka bila 50 Hz, ali nestabilan, morao je da se koristi zeleni volfram sa kuglom na vrhu tokom zavarivanja. Poneki današnji aparati poseduju ovaj tip AC talasa čisto kao olakšanje starim majstorima koji su navikli na njega i iz inata ne žele da koriste naprednije AC talase.
Najnapredniji oblik AC luka je tzv četvrtasta struja luka:
Ovakava forma luka je najbolja, jer je tokom cele poluperiode struja ista tj najveća moguća, i samim tim je penetracija najveća a brzina rada takođe najveća. Nikakve nestabilnosti luka nema jer je promena polariteta trenutna.
Jedina mana ovakve forme luka je ta što se na visokim amperažama (preko 200A) i visokim AC frekvencijama dobija gotovo isključivo prodiranje u dubinu, a manje u bokove žljeba, pa da bi se dobilo i uvarivanje u bokove žljeba, moguće je izabrati drugačiju formu talasa, sa blagim zakošenjem (trouglasti ili trapezastu).
Pojedini aparati imaju mogućnost ručnog izbora željenog talasa, recimo Miller Dynasty 210 DX. Pošto je „najbolji“ izbor talasa na brzinu nemoguć za razne debljine, za razne tipove spojeva… neki drugi imaju promenu forme talasa automatski kako je proizvođač posle dugotrajnih eksperimenata i ispitivanja došao do zaključka da je najbolje. Tako npr Fronus MagicWave aparati imaju patentiranu ActiveWave formu, koja se odlikuje ne samo najboljom penetracijom u odnosu na amperažu i AC frekvenciju već i malom bukom tj zujanjem/cičanjem.
STEL TIG DP 221 HPA AC/DC poseduje takođe automatsku promene forme talasa u zavisnosti od amperaže i AC frekvencije. Ta forma je razvijena od japanskog Hajtačija i smatra se takođe jednom od najnaprednijih trenutno na svetu.
Vidi se sa slike da u određenoj kombinaciji AC balansa, AC frekvencije i amperaže, dolazi do potkresivanja talasa u doziranoj meri, ali bez ugrožavanja stabilnosti luka, jer luk trenutno prolazi kroz 0 ampera i to na stabilnoj amperaži. A po potrebi, na malim amperažama dolazi do „ubrzanja“ amperaže pre promene polariteta, slično efektu vožnje kola, kada se pre promene brzine, auto dodavanjem gasa malo ubrza, pa se promeni brzina, pa se opet malo gas pojača, pa se nastavi nešto manjom brzinom. Ovaj aparat poseduje tako dobar softver i tako dobru elektroniku, da se uvek u svim kombinacijama amperaže, balansa, frekvencije i asimetričnog AC dobija najbolji mogući luk, i da bude stabilan i da ima penetraciju i da se ne gubi uvarivanje u bokove žljeba.
Sa ovim aparatom, STEL TIG DP 221 HPA AC/DC se sigurno može postići apsolutno najviši kvalitet zavarenog spoja na aluminijumskim legurama.
Offset amperaža.
Već je rečeno, ali da ponovim, bilo kakvo zadržavanje luka na jednom mestu, bilo zbog „tehnike zavarivača“, bilo zbog slabijeg topljenja aluminijuma usled male amperaže, lošeg balansa, nestabilnog luka, loše AC frekvencije… dovodi do prevelikog omekšavanja aluminijuma tj pada čvrstoće. To važi i na samom početku zavarivanja tj paljenja luka.
Kada se po prvi put pali luk, aluminijum je hladan, odvodi toplotu, oksidna prevlaka je loše elektroprovodnosti, što sve odužuje početak zavarivanja posle paljenja luka.
Kada se luk pali, on treba da se od 0 ampera poveća na podešenu amperažu. Ali svaki volfram ima svoje područje nestabilnosti, tj na primer volfram fi 2.4 mm tek na preko 60A daje stabilan luk. Ako ćete raditi na manje od 60A, potrebno je za dobijenje stabilnog luka, naoštritit volfram kao iglu, ali tada će ga + poluperioda razbiti. Zato je najbolji izbor uzeti recimo 1.6 mm volfram…
Međutim, kada se radi na većim amperažama, recimo 120A na primer, onda je za te amperaže najbolji 2.4 mm volfram. A amperaža pre paljenja luka je 0 ampera, pa se luk pali, pa treba neko vreme da poraste sa 0 ampera do 120A. I to područje luka od 0 ampera do 60A je nestabilno, luk hoće-neće da se upali, pa se upali, pa nikako pa tek onda jedva raznese oskid, pa nikako da rastopi metal… i prođe neko vreme.
Smatra se da se u USA oduvek radilo najnaprednije TIG zavarivanje aluminijuma, obzirom na postojanje avio, vojne, kosmičke industrije ali i svih drugih jakih industrijskih grana.
Pa, kod njih postoji jedna napomena (pored mnogo drugih) o vrhunskom TIG zavarivaču aluminijuma. Potrebno je za tri sekunde maksimalno, upali luk, razbije oksid, rastopi hladan aluminijum, napravi rastopljeno kupatilo dovoljne veličine i po širini i po dužini ali i po dubini, i da doda prvu kap sa žice.
Sve preko se smatra nepotrebnim zadržavanjem i prevelikim unosom toplote i nepotrebnim zadržavanjem.
Offset amperaža služi da se se taj nestabilni deo luka za svaki prečnik volframa izbegne tj da se prođe u zanemarljivo malom deliću sekunde, tj da luk trenutno dođe u zonu stabilnog luka i počne odmah po paljenju što razbijanje oksida a što topljenje aluminijuma. Nema gubljenja vremena na vreme prolaska kroz nestabilnu zonu i na stabilizaciju luka, praktično, čim se luk upali, stabilan je i počne da radi svoj posao. A to je ono što se želi postići, što pre početi zavarivanje, što pre krenuti napred sa dodavanjem žice i što manje omekšati aluminijum.
Aparat STEL TIG DP 221 HPA AC/DC poseduje podešavanje ove offset amperaže, tj aparat vam omogućava trenutno stabilan luk, a do vaše tehnike je samo da li ćete za 3 sekunde i manje (ako se ugledate na amere) krenuti pravilno u zavarivanje.
AC Pulsno zavarivanje.
Iz nekog razloga u Srbiji ne razumeju razliku između AC frekvencije (u Hercima) i AC pulsa (u Hercima).
Zajedničko im je samo to što im je jedinica mere ista (Hz = Hertz = Herc, tj broj promena u jednoj sekundi).
Međutim, AC frekvencija je broj promena + i – poluperiode u jednoj sekundi a AC puls je broj promena jake amperaže u slabu u jednoj sekundi.
Svoju primenu AC puls nalazi pri zavarivanju tankih delova ili u vertikali ili nadglavnoj poziciji. Aluminijum se teško topi na početku ali kasnije, kada se ugreje usled zavarivanja hoće da se progori tj tečni metal protone lako i napravi rupu.
Naročito je to izraženo kod tankih limova i kod određenih tipova spojeva (kada je zazor veći), kao i položajima gde gravitacija teži da slije tečni metal iz vara.
Zato se ovim AC pulsom, jačom strujom rastopi metal, pa onda struja padne na neku vrednost (koja se podesi) gde nema topljenja ali luk ostaje da gori stabilno. Pa se onaj rastopljeni metal očvrsne, pa opet udari jaka amperaža, pa sve tako tačkasto, rastopi se tačka, očvrsne, pa opet.
Naročito vidim da se u Nemačkoj forsira ovaj način zavarivanja, u USA manje jer to isto postižu na drugi način.
Aparat STEL TIG DP 221 HPA AC/DC poseduje podešavanje AC pulsa, u opsegu 0.5-10 Hz.
Priključak za daljinsku komandu.
Aparat STEL TIG DP 221 HPA AC/DC poseduje priključak za daljinsku komandu za brze i trenutne promene amperaže u zavisnosti od potrebe pri zavarivanju aluminijuma.
Opis – performanse aparata pri TIG DC zavarivanju čelika i prohroma…:
Aparat STEL TIG DP 221 HPA AC/DC poseduje sve funkcije za zavarivanje čelika, prohroma, bakra, nikla, titanijuma… a koje su TIG zavarivačima u Srbiji potpuno poznate, pa ih neću opisivati:
Paljenje luka HF- beskontaktno ili LIFT-kontaktom kada se radi na medicinskoj opremi ili skupoj elektronici gde postoji opasnost da HF paljenje luka izazove ultrazvučnim putem kvar elektronike.
(ako kažu da postoji takva opasnost, onda to treba poštovati. Lično, nikad nisam imao problema, uvek zaboravim da izvadim telefon iz džepa i do sada mi nijednom HF paljenje nije spržilo elektroniku telefona. Ali ipak preporučujem da poštujete napomene).
Poseduje izbor 2 takta (2T) ili 4 takta (4T), za zavarivanje.
Poseduje podešavanje cele TIG sekvence (puštanje gasa, početne amperaže, vreme dizanja sa početne na radnu amperažu, radnu amperažu, vreme spuštanja sa radne na završnu amperažu, završnu amperažu, vreme isticanja gasa posle gašenja luka)…
Poseduje funkciju „Repeat“ koja se kod nekih aparata zove „Log“, kod nekih „Minilog“, kod nekih „bi-level“, a radi se o tome da kada se podesi neka radna amperaža, jednim klikom na prekidač pištolja se obara amperaža na neku mnogo manju, ali luk gori i argon ističe, a onda se sa dva brza klika amperaža vraća na onu prvu veliku.
Naročito zgodno kod zavarivanja okolo cevi, kod recimo prelaska iz klečećeg stava u stojeći, sve se to obavlja bez gašenja luka, već samo sa ovim klikovima. U Srbiji je već dosta zavarivača, pre svega na cevima, ovladalo ovom komandom.
Poseduje DC puls (0.1-999 Hz), sa kompletnim komandama (frekvencija pulsa, izbor jačine gornje amperaže, izbor jačine donje amperaže, izbor vremena gornje amperaže). DC puls ima svoju primenu pri zavarivanju čelika osetljivih na unos toplote, tankih delova itd
Na sledećoj slici je jedna vrlo ozbiljna reparacija, sanacija prslina na kućištu turbogeneratora, koju je odradila naša firma „MEGAVAR d.o.o.“ u 2016-toj godini:
Opis – performanse aparata pri REL zavarivanju obloženim elektrodama:
Ovim aparatom se može zavarivati elektrodama, u bukvalnom smislu na svaki način.
Aparat ima ugrađen hot-start za paljenje i najteže paljivih elektroda.
Poseduje ugrađen automatski „ARC-Force“ za najbolju dinamiku luka za zavarivanje bazičnim elektrodama.
„Arc force“ poseduje softver da prepoznaje zavarivanje celuloznom elektrodom, pa se ovim aparatom mogu variti i celulozne elektrode tipa E 6010, 7010, 8010…
Aparat poseduje i jedinstvenu funkciju zavarivanja u pulsu elektrodom, što je neverovatno zgodna funkcija pri zavarivanju u nezgodnim položajima, ili pri zavarivanju ivica i sečiva ili pri zavarivanju gusa ili čelika osetljivih na unos toplote…
Pulsnim zavarivanjem elektrodom:
– Dobija se bolja stabilnost luka, naročito na malim amperažama.
– Moguće je koristiti deblju elektrodu na tanjem metalu.
– Moguće je zavarivati tanke limove bez progorevanja.
– Laka kontrola rastopljenog metala.
– Dobija se izgled kao kod TIG zavarivanja.
– Lakše zavarivanje preko većih zazora.
– Lako se radi provar.
– Zgodno za rad vertikalno nadole…
Moguće je raditi i naizmeničnom AC strujom, uključujući i funkciju Asimetrične AC struje, vrlo zgodno kada dolazi do magnetnog skretanja luka.
Obuka za rad.
Uz isporuku aparata, osim upoznavanja sa komandama, moguće je kratka obuka koja obuhvata i „potez ruke“ tj pravilno vođenje pištolja i usklađivanje sa podešavanjima aparata.
TIG zavarivanje je lako, lakše ga je savladati od TIG zavarivanja čelika, tako da je poenta shvatiti fukcije aparata i njihovo podešavanje i usklađivanje sa debljinom materijala, vrstom spoja itd…
I početnici mogu odmah da shvate podešavanja, a uz nešto samostalne vežbe, za nekoliko dana mogu da počnu da prave prvoklasne varove.
Za ovaj aparat, praksa pokazuje da je dovoljno 6 radnih sati obuke, uz uslov naravno da postoje pripremljeni uzorci za zavarivanje, gas i ostalo i da se ne gubi vreme na pripremu.
Tehnička specifikacija.
Garancija.
Garancija je 2 godine za aparat.
Zemlja porekla.
Italija.
STEL je čuveni proizvođač iz Italije, koji uglavno pravi OEM aparate, tj on razvija, proizvodi, a prodaju „vrhunski top“ brendovi pod svojim imenom.
STEL je čuven po tome što svoje aparate pravi po principu „over-engineering-a“ (predimenzionisano), tj po principu da nema kompromisa kada je pouzdanost u pitanju, uvek je bolje ako je više robusno i jako.
I ovaj aparat se u USA prodaje pod imenom drugog brenda već puno godina, sa izuzetnim i uspehom i sa povratnom informacijom o izuzetnoj pouzdanosti.
Cena.
Cena zavisi:
– od broja komada (moguć popust za veći broj komada),
– od eventualnih popusta proizvođača (koje prenosimo kupcu),
– opsega kupovine (… bez brenera, … sa brenerom od 4m, … sa sa brenerom od 8m…, … sa vodenim hlađenjem…, sa isporukom kod Vas ili preuzimanjem kod nas… sa ili bez garancije…).
Tek po usaglašavanju broja komada, tačne konfiguracije i pariteta isporuke možemo dati tačnu cenu.
Pozovite za sve informacije i detalje.
Za prvu informaciju, trenutno, cena je:
– 2.270 EUR + PDV = 2.724 EUR (sa PDV) – za konfiguraciju: aparat, crevo za gas od aparata do reducir ventila, TIG brener TBI SR 26 dužine 4m, kabl za masu sa klještima, preuzimanjem kod nas u Zemunu, garancijom 2 godine. . .
– pedala je dodatno 330 EUR + PDV = 396 EUR,
– doplata za: vodeno hlađenje, vodom hlađen TIG brener, kolica. . .
Stojimo na raspolaganju za sva pitanja (064/828-0-883).